labrador retriver

ovdje pisite o ovoj divnoj rasi!!!!!
POSTAVLAJTE SLIKE ITD...

Лабрадор ретривер (такође лабрадор или само лаб скраћено), је један од неколико врста ретривера, врста птичара. Лабрадор се сматра за најпопуларнију расу пса на свету, и најпопуларнија је раса по регистрацији у САД-у (од 1991.)Великој Британији,Пољској, и неколико других држава.Такође је најпопларнија раса пса асистента у САД-у, Аустралији и многим другим државама. Такође се много користи и у полицији и другим званичним телима због детекције и радних способности.[4] Веома су друштвени, нежни, паметни, снажни и добре нарави, и ти их чини одличним радним псима. Ови пси су веома лојални и одлични су за малу децу. Могу се користити у разним шоу програмима. Добро трениран, лабрадор је један од најодговорнијих, најпослушнијих и најталентованијих раса на свету.
*Спољашњост*
•Снажно грађен, широке лобање, широких и дубоких прса и ребара.
•Кратак и снажан у слабинама и стражњем делу


*Здравље*
Дисплазија кукова, односно коксофеморалног зглоба је врло честа код лабрадор ретривера и наследна је. Једини начин да се она сузбије је отклањање и елиминација јединки из репродукције које имају дисплазију кукова. Већина земаља, чланица ФЦИ-а, као битан податак за употребу паса у приплоду, обавезно инсистирају на РТГ- снимци овог зглоба за чије снимање се издају лиценце а очитавање је комисијски и резултати се објављују у званичним, регуларним кинолошким друштвима тако да се све малверзације избегнуте и сви су упознати с оним јединкама који имају дисплазију, односно псима који се не могу користити у приплоду. Нажалост, овим су погођени и типични екстеријерни пси, шампиони, а на савести је узгајивача и интересу пасмине да се такви пси стварно не користе у приплоду.
Атрофија ретине је такође у великом броју оптеретила ову пасмину, јер се преноси и потребно је обавити преглед очног дна (фундуса). Идеално је када би пси који се користе у приплоду били катаракта негативни, ипак често смо сведоци да наши лабрадори и пре неке озбиљне старости, потпуно изгубе вид и ослепе. На срећу, атрофија ретине је далеко ређе обољење код лабрадора.
Остеохондроза се код лабрадора углавном појављује у периоду интензивног раста од 4-8 месеци и то углавном као упала покоснице и то најчешће костију лакта који касније прераста у артритис, а предиспонирајуци фактори су: хормонална неуравнотеженост, као и исхрана, рад и нагли раст.
Од осталих болести које се, срећом много ређе јављају је глувоћа, епилепсија, парализа душника, повраћање хране.
_________________

Današnji izgled labrador retriver duguje Velikoj Britaniji gdje je nastao krajem XIX. stoljeća, da bi doživio veliki uspjeh poslije I. sv. rata. No, vratimo se malo unazad. Njegovo porijeklo je ustvari okruženo misterijom. Naime, labrador retriver i poluotok Labrador kanadske države Kvebek zajedničko imaju samo ime. Po jednoj prihvatljivoj teoriji labrador je bio otkriven na otoku Nova Zemlja - Newfaundlend na sjeveroistoku američkog kontinenta, a ipak, malo je vjerovatno da on odavde nosi porijeklo. U to vrijeme otok Nova zemlja je važila za veoma hladno podrucje okruženo ledenim omotačem, dok europski ribari nisu otkrili njena prava bogatstva ;vode nevjerovatno bogate ribom.
To su mahom bili portugalski, baskijiski, bretonski ili engleski ribari koji su brodovima krstarili vodama Newfaundlenda najprije kao privremeni, a poslije kao stalni kolonizatori tog otoka. Pretpostavlja se da ,najvjerojatnije, potiče od portugalskog ovčara kojeg su na otok donijeli portugalski ribari. Dugi period koji je on proveo na tom surovom i malo gostoljubivom otoku za njega je bilo od velike koristi, učinilo je od njega jako otpornog psa, sa izuzetnom sklonošcu za plivanje i izvanrednog njuha, smisla za traženje i aportiranje.
Prilagođen na vodu, počeo je da se izdržava, da se hrani pomažuci ribarima, izvlaceci ribarske mreže iz ledene vode i donoseci ribe koje su pobjegle iz mreže. Takoder je čuvao i skladišta gdje se ostavljala i solila riba mahom bakalari. U to vrijeme još nije nosio ime labrador retriver vec se zvao pas St. Johna a tako se zove i glavni grad Newfaunlanda.

Malo vjerovatna, mistična teorija povezuje misteriju njegovog porijekla sa legendom koja govori da je labrador retriver rođen iz ljubavi izmedu vidre i psa St. Johna, a u prilog ove teorije se navodi osnovna karakteristika ove rase - vidrin rep.

Maglovita teorija o porijeklu ima za pretpostavku da su ovi psi najvjerovatnije došli sa americke obale čije ime labrador potvrduje ovo razmišljanje. I ona, manje vjerovatna teorija koji su nam naši poznanici skandinavci predočili (trenutno labrador retriver doživljava izuzetnu popularnost u skandinavskim zemljama) da su ustvari još Vikinzi zaslužni za ovu pasminu. Normalno, oni smatraju da su Vikinzi prvi otkrili i Ameriku.
Treba precizirati da ovo nije jedina pasmina koja potice sa Newfaunlanda; tu su još 3 vrste retrivera i pas St. Johna koji djele isto porijeklo, i imaju dosta zajednickih točaka, ali i specifičnosti po kojima se medusobno razlikuju.
Krajem XIX. stoljeća vlast otoka Newfaundlanda, radi pospješivanja stočarstva su uveli mnoge takse za držanje ovih pasa tako da je ustvari administracija ograničila broj ovih pasa, a ribari su ih brodovima odvodili prema Britaniji, gdje ovaj vodeni pas polako postaje lovac.
Naravno, ovi došljaci nisu bili u pravom smislu riječi lovacki psi i bili su vrlo različitog izgleda. Zato se prišlo ukrštavanju ovih pasa s lovačkim psima da bi se dobio dobar njuh, fin hod, dobro držanje, odnosno, da bi se selektivnim uzgojem dobio bolji lovački kvalitet.
Tako je selekcijom u dva pravca jednom metodom dobiven flat-coated i golden retriver ,a drugom metodom labrador retriver. Britanske aristokrate kao što je Lord Malmesbury (kome se duguje ime labrador), Lord Scott, Vojvoda iz Buccleucha, pukovnik Peter Hawker, Lord Knutdford su svojim uzgojnim programima značajno doprinijeli razvoju labradora kao lovnog psa i doprinijeli standardizaciji pasmine.Tako je pasmina labrador retriver bila priznata od strane Kennel kluba 1903. godine. Sam rad britanskih aristokrata je bio posvećen prevođenju vodenog psa kao nelovnog , mirnog i jakog, u lovnog psa selektiranjem i dodavanjem malo krvi pointera, setera, španijela da bi se poboljšao njuh čega se prihvatila uzgajivaćnica Gentry. Njihovi ptičari,pointeri i seteri su na gomili hvatali divljač, a bio je potreban netko tko će hvatati ubijene ptice i čuvati ih dok lovci traže divljač.
Naravno, labrador je zadovoljavao ove kriterije i rješio problem sa vodenom divljači koja je bila često izgubljena po močvarama, barama, mulju. Tako od skromnog ribara labrador je postao simbol profinjenosti i istancanosti. Svi lovni psi znaju aportirat,ali retrivri najbolje pronalaze, jer su oni specijalisti za pamčenje sukcesivnih padova mnogih ptica tako da ih aportiraju po redu padanja. U principu to što ga motivira da traži divljač i nije instinkt, strast za lovom, vec želja da obraduje svog gospodara. Svoj život stavlja u potpunosti u ruke čovjeku koji ga je prihvatio. Standardizacijom pasmine ustanovljen je i uvijet za dobivanje titule šampiona i to polaganjem radnog ispita. Specificnost pasmine je karakteristican vidrin rep koji ujedno služi kao kormilo, dupla koža izmedu prstiju i jedinstvena želja da pliva i roni.
Što se tice boje, do 1899. je bilo samo crnih, a potom je priznata i žuta boja i to sve nijanse žute; od krem do lisicje crvene, tj. red fox.
Selektiranjem u Americi smeđa, tj. čokoladna boja je nešto kasnije standardizirana. Upotreba labradora kao nezamjenjivog pomočnika u lovu ne iscrpljuje sve njegove mogučnosti.



DRUŽELJUBIV, ODAN I PRIVRŽEN

Poznat još i kao "kralj svih retrivera", labrador retriver uvjerljivo dominira medu svim pripadnicima svoje skupine.



Možemo slobodno reći da je to univerzalan pas, a sigurno da je njegovu popularnist uvjetovao njegov karakter. To je istinita međunarodna zvijezda koja doživljava svoj munjeviti uspjeh posljednjih 25 godina. Njegovo skromno porijeklo nije obećavalo da će ribarski pas postati toliko popularan. Izvanredna dobroćudnost, radost življenja kao i njegova odanost i privrženost stvorili su idealnog obiteljskog psa. Izvanredne inteligencije, svoju je dobroćudnost stavio u službu čovjeka. To je pas koji zna oprostiti, koji se ne ljuti i koji ne ispoljava znake agresivnosti. Druželjubiv, uvijek spreman za igru, ali uvijek željan društva, nije tvrdoglav i uvijek je spreman za dobar zalogaj.
Normalno, ima on i svojih mana, a to je da je jako loš čuvar, jer uvijek više voli da ugosti posjetioce i da se veseli nepoznati osobama, nego da čuva kuću.
Osim toga, užasava se i samoće i teško mu pada da po cijeli dan čeka svog vlasnika koji je opravdano odsutan.

Njegov najveći grijeh je što je veliki gurman. Pas je izuzetno dobrog apetita, zahvalan na hrani (pas usisavač kako ga mnogi nazivaju) i baš zbog tog afiniteta prema hrani, često nas dovodi u neugodne situacije kada u šetnji zaviri u kantu za smeće, gricne odbačeni zalogaj hrane u parku, pri čemu moramo vrlo paziti, jer se često dešava da se psi otruju. Dakle, zbog ovog poroka sklon je i višku kilograma.
No, vratimo se njegovim upotrjebnim vrijednostima , gdje osim njegove specijalnosti u lovu za donošenje i pracenje krvnog traga, on je i nezamjenjiv obiteljski pas, pravi član porodice, najbolji prijatelj djece, a u svijetu se sve više koristi kao dopunska terapija bolesnika, tzv. canis terapija.
Labradorova prednost je odlična vodljivost. Sposoban je učenik i več u tijeku šetnje ili igre naučimo ga donošenju. Po naravi je prijazan i voli djecu.Nije previše glasan i unutrašnje je stabilan pas (i u velikim gradovima, gdje ima puno prometa). Dobro se razumije s drugim psima i ostalim domaćim životinjama. Neustrašiv je i razmjerno dobar čuvar. Koristi se kao vodić za slijepe, a uzgaja se i za izlože. Ne obazire se na vremenske promjene, robustan je i otporan, pa mu čak ni snijeg ni hladnoća ne smetaju.Ubrajaju se među najomiljenije obiteljske pse. Posebno je dobrodušan pas.
Labrador retriver je miran i stabilan, nikad agresivan, što ga čini idealnim prijateljem ljudi, pasa i kućnih ljubimca sa kojim dijeli isti životni prostor. Izuzetno je inteligentan i lako prihvaća obuku za razlicite vrste zadataka. Ne podnosi grubost.
Tu se labrador pokazao kao izvanredan terapeut koji vraća bolesniku volju za život, pri čemu pas uspostavlja specifičan svrsishodan kontakt s oboljelima, djecom oboljelom od dječje paralize, u rehabilitacijski ustanovama, sanatorijima, staračkim domovima pa čak i u dijagnosticke svrhe kod pogoršanja odredenih stanja bolesti, pomoči hendikepiranim osobama, u socijalizaciji. Labrador retriver je takoder idealan i kao vodić slijepih, normalno, to nije svaki primjerak ove pasmine, ali predisponirajuće je to što on lako uči, staložen je , hladnokrvan, nije agresivan i ne nasjeda na provokacije ljudi, pasa i drugih životinja (zamislite mužjaka koji neće reagirati na ženku u tjeranju), mada su to mahom kastrirane jedinke.



POMOĆNIK VOJSCI, POLICIJI, SPASILAČKIM EKIPAMA

Koliko god nama izgledalo poražavajuće i sa gledišta društva za zaštitu životinja nehumano, labrador se s namjerom obućava za pronalaženje narkotika. Normalno, to je dugotrajna obuka i psi prethodno podliježu testiranju i ispitivanju kompletnog zdravlja i stanja organizma za ovaj izuzetno odgovoran posao, a imajući u vidu uspješnost njihove aktivnosti i uklanjanju velikih količina droge s ulica, čime je spriječen dolazak droge u ruke naše djece opravdanost ove upotrebe je potvrdena. U posljednje vrijeme svjedoci smo upotrebe labradora za pronalaženje i otkrivanje eksplozivnih naprava na javnim mjestima kao i izuzetnog stručnjaka u deminiranju zaostalih minskih polja, gdje je obuka još duža i složenija, a testiranje kompleksnije koje prolazi samo jedan manji dio populacije. Imajuci u vidu da se na ovaj način mogu spasiti mnogi nevini ljudski životi, opravdanost angažiranja labrador retrivera je sasvim razumna. Ovim se specijalnosti labradora ne završavaju: on je sastavni dio spasilačkih ekipa prilikom pronalaženja tijela utopljenika, pronalaženja i izbavljivanja ljudi iz ruševina, odrona, lavina, požara, poplava i drugih elementarnih nepogoda. Pomočnik je u policiji, vojsci, vatrogasnim službama, carinama, pa ga često viđamo na graničnim prijelazima, aerodromima, policijskim punktovima, sportskim objektima.



I pored svega, ipak labradora najčešće viđamo kao nezamjenjivog kučnog ljubimca koji će s nama podijeliti i sreću i tugu. Dobra reputacija labradora još nije iscrpljena. Simpatićan i prijatan izgled, miran, uravnotežen karakter i izvanredna dobrota su osobine koje ga čine vrlo traženim. Prijatan je sa svima, druželjubiv i nema trunke agresivnosti. Jako je odan, privržen. Ljubazan i vjeran, poslušan, pokoran, može se reći da je po prirodi takav da se predaje autoritetu vlasnika.
Još dok je mali donosi sve što nađe i to donosi svome vlasniku. Zato ga treba učiti od malena da donosi samo ono što mu se kaže.
Njegovo pamćenje, inteligencija i urodena želja da čini dobro, doprinose da se da lako obućiti.
Međutim, on je žrtva svog uspjeha, jer ova popularnost ima nažalost i posljedicu nekontroliranog umnožavanja legala koji nisu uvijek idealni. Sa jedne strane se nalaze ozbiljni uzgajivaći koji brinu o kvaliteti i o unaprjeđenju i poboljšanju pasmine, a s druge strane oni koji su išli na kvantitet i često nepromišljenim parenjima činili korak unazad. Nekada se i sami zapitamo da tako davno nije postao ljubimac lovacke elite, dali bi ostao samo običan anonimus.



NAJČEŠĆE NASLJEDNE BOLESTI

Stvorenu sliku o idealnom psu malo čemo pomutiti pričom o bolestima kojima je ova rasa sklona i koje genetski prenose.
Displazija kukova, odnosno koksofemoralnog zgloba je vrlo česta kod labrador retrivera i nasljedna je. Jedini način da se ona suzbije je otklanjanje i eliminacija jedinki iz reprodukcije koje imaju displaziju kukova . Večina zemalja, članica FCI-a, kao bitan uvjet za upotrebu pasa u priplodu, obavezno inzistiraju na RTG- snimci ovog zgloba za čije snimanje se izdaju licence a očitavanje je komisijski i rezultati se objavljuju u zvaničnim, regularnim kinološkim glasilima tako da se sve malverzacije izbjegnute i svi su upoznati s onim jedinkama koji imaju displaziju, odnosno psima koji se ne mogu koristiti u priplodu. Nažalost, ovim su pogođeni i tipicni eksterijerni psi ,šampioni, a na savjesti je uzgajivača i interesu pasmine da se takvi psi stvarno ne koriste u priplodu.
Atrofija retine je takoder u velikom broju opteretila ovu pasminu, jer se takoder prenosi i potrebno je obaviti pregled očnog dna (fundusa). Idealno je kada bi psi koji se koriste u priplodu bili katarakta negativni, no često smo svjedoci da naši labradori i prije neke ozbiljne starosti, potpuno izgube vid i oslijepe. Na sreču, atrofija retine je daleko rjeđe oboljenje kod labradora.
Osteohondroza se kod labradora uglavnom pojavljuje u periodu intenzivnog rasta od 4-8 mjeseci i to uglavnom kao upala pokosnice i to najcešce kostiju lakta koji kasnije prerasta u artritis, a predisponirajuci faktori su: hormonalna neuravnoteženost, kao i ishrana, rad i nagli rast.
Od ostalih bolesti koje se, srečom mnogo rjede javljaju je gluhoća, epilepsija, paraliza dušnika, povraćanje hrane.

Obzirom da nisam nasla puno o retriverima ovde,evo malo zanimljivosti:
Labradori su početno uzgajani da bi pomagali lovcima pri lovu ptica na vodi. Labrador još i danas sluzi tome. Danas se još koriste kao pomoć policiji pri otkrivanju droge, lovacki psi, terapeutski psi. Danas se po nekada javljaju sporovi, naročito u SAD između vlasnika labradora koji se uzgajaju za izložbe i onih koji ih uzgajaju kao lovačke pse. Jedni kažu da je labrador potpuno izgubio na karakteru, a drugi na izgledu... Međutim, prosječan vlasnik danas ce labradora imati za kućnog ljubimca, te ga ove priće vjerojatno manje interesiraju.

Ovi psi uče jako brzo ukoliko su u povoljnoj okolini. To je rasa za koju se preporučuje da sa vlasnikom prođe školice za pse zbog svog vrlo živog karaktera. Odličan je kao porodični pas i sa svojim vlasnicima može sudjelovati u jako mnogo aktivnosti i igara. Dobro istreniran i socijaliziran pas je jako nježan prema djeci i starijim osobama. On nikada ne bi trebao biti agresivan, te nije pogodan za psa čuvara. Oni ce lajati da bi upozorili na dolazak stranaca. Dosta labradora je međutim izuzetno sretno i prijateljski raspoloženo kada je u bilo kojem ljudskom društvu, pa makar ot bili i stranci . Najsretniji su kada su uključeni u svakodnevne aktivnosti. Ovo je aktivna rasa puna energije, pa stoga zahtijeva i aktivnog vlasnika . Dosada i usamljenost može kod njega prouzrokovati probleme u ponašanju. Crte karaktera i nivo aktivnosti ipak ce zavisiti od psa do psa i od genetike, treninga, socijalizacije, brige koju svakodnevno prima...

Pravi labrador potpuno je neagresivan u odnosu na ljude i druge životinje i sretan da zadovolji čovjeka.To je i glavna karakteristika ove rase. Labrador ima tako mnogo toga sto privlači ljude ... neagresivnost, inteligenciju, sposobnost prilagođavanja, sto ga čini gotovo idealnim psom. Izuzetno dobro se slaže sa djecom, te se i preporučuje za porodice koje imaju cak i malu djecu. No i pored velikog strpljenja koji prosječan labrador ima sa djecom, nikada ne ostavljajte jako malo dijete i psa na samo.

To je pas snažnog izgleda, aktivan i pun energije. Unatoč jakoj postavi lagano se kreče. Karakteristično za njega je jaka, kratka dlaka, ravna, bez kovrči. Poddlaka odbija vodu. Dlaka na nogama i na repu nije duža. Za tog retrivera tipičan je tzv. vidrin rep. Čeono koljeno je izraženo, gubica jaka i na krajevima nije bitno sužena. Smeđe oči su prijatnog izgleda. Uši su obješene tijesno uz glavu, srednje velike i postavljene prilično unazad.Boja je crna, čokoladno smeđa ili svjetlo žuta. Žuti psi imaju najgušću dlaku. Visina - 55 do 62 cm, težina - od 25 do 31 kg. Životna dob oko 12 godina.Prvi standard za labradore je napisan 1887. godine i u njemu su posebno isticali njegovu tvrdoću i vodljivost. Kao samostalna rasa bio je priznat 1905. godine. Prvo su bili samo crni, a druge boje nisu bile dozvoljene. Labradorova prednost je odlična vodljivost. Sposoban je učenik i već u toku šetnje ili igre naučimo ga donošenju. Nije previše glasan i unutrašnje je stabilan pas (i u velikim gradovima, gdje ima puno prometa). Dobro se razumije s drugim psima i ostalim domaćim životinjama. Također, koristi se kao vodič za slijepe, a uzgaja se i za izložbe. Ne obazire se na vremenske promjene, robustan je i otporan, pa mu čak ni snijeg ni hladnoća ne smetaju. Ubrajaju se među najomiljenije porodične pse. PosebnoOPĆI IZGLED Snažno građen, kratak u slabinskom dijelu, vrlo pokretan. Široka lubanja. Grudi i rebra duboki i dobro zaobljeni. Širok i snažan u slabinskom dijelu i zadnjim nogama.
KARAKTERISTIKA Uravnotežen, veoma budan, odličnog nosa, mekih usta, sa oduševljenjem ide u vodu, ima sposobnost prilagođavanja u predanog pratioca.
NARAV Inteligentan, oprezan i poslušan. Prijateljske prirode, nikada sa znacima agresivnosti ili jasne plašljivosti
GLAVA GLAVA I LOBANJA: Široka lubanja sa jasnim stopom, dobro modelirana bez mesnatih obraza. Vilice srednje duzine, pune snage ne špićaste.
OCI: Srednje veličine, pokazuju inteligenciju i dobru narav. Braon ili boje lješnjaka, sto tamnije to bolje.
UŠI: Ne velike ili teške, dobro priliježu uz glavu, visoko i prilično dobro unazad usađene.
ZUBALO: Vilice i zubi snažni sa perfektnim pravilnim i makazastim zubalom, pri čemu gornji sjekutići bez međuprostora pokriva sjekutiće donje vilice. Zubi postavljeni
vertikalno u vilici.
VRAT Suh, jak, pun snage prelazi u dobro postavljene plećke.
TIJELO Grudi dobre širine i dubine, jako zaobljena, bačvasta rebra, ravna gornja linija. Široke kratke i snažne slabine.
_________________

To je pas snažnog izgleda, aktivan i pun energije. Unatoč jakoj postavi lagano se kreće. Karakteristično za njega je jaka, kratka dlaka, ravna, bez kovrči. Poddlaka odbija vodu. Dlaka na nogama i na repu nije duža. Za tog retrivera tipičan je tzv. vidrin rep. Čeono koleno je izraženo, gubica jaka i na krajevima nije bitnije sužena. Smeđe oči su prijatnog izgleda. Uši su obešene tesno uz glavu, srednje velike i postavljene prilično unazad.Boja je crna, čokoladno smeđa ili svetlo žuta. Žuti psi imaju najgušću dlaku. Visina - 55 do 62 cm, težina - od 25 do 31 kg. Životna dob oko 12 godina.Prvi standard za labradore je napisan 1887. godine i u njemu su posebno isticali njegovu tvrdoću i vodljivost. Kao samostalna rasa bio je priznat 1905. godine. Najpre su bili samo crni, a druge boje nisu bile dozvoljene. Labradorova prednost je odlična vodljivost. Sposoban je učenik i već u toku šetnje ili igre naučimo ga donošenju. Po naravi je prijatan i voli decu.Nije previše glasan i unutrašnje je stabilan pas (i u velikim gradovima, gde ima puno prometa). Dobro se razume s drugim psima i ostalim domaćim životinjama. Neustrašiv je i razmjerno dobar čuvar. Koristi se kao vodič za slepe, a uzgaja se i za izlože. Ne obazire se na vremenske promene, robustan je i otporan, pa mu čak ni sneg ni hladnoća ne smetaju.Ubrajaju se među najomiljenije porodične pse. Posebno je dobrodušan pas.
_________________

obozavam labradore!